X

Aleksandra Sretenović – dnevnik po danima

Prenosimo Aleksandrin dnevnik po danima, koji je ona objavila na svom FB profilu. Veoma zabavno i duhovito :))

Dnevnik trkačkog kampa #harmonyruncamp2016

Nedelja, dan prvi Dok razmišljam o tome šta me čeka na trkačkom kampu stalno mi se vraća ista slika – ja kako puzim uz stepenice posle napornog treninga. Odmahnem glavom da se otresem te misli, svaki hotel ima lift i nema potrebe da puzim po stepenicama. Kako se približavamo Tari sve češće zastajemo usred razgovora i samo gledamo kroz prozor automobila. Priroda može da vas opčini svojom lepotom. Na ulazu u hotel sudaramo se sa trenerom, brzina kojom smo stigli obećava trkačke uspehe u narednim danima. Recepcionarka mi daje ključeve sobe i uz osmeh kaže: “Drugi sprat stepenicama”. Zar ne bi trebala da kaže liftom? Verovatno se stepenicama ide do lifta. Da, sigurno je to, pa krećem na prvi sprat vukući grdosiju od kofera. Nema lifta u ovom krilu, vi ste trkači, ne treba vam, dobacuje čovek u prolazu. U sobi je ogroman prozor koji gleda na nepreglednu šumu četinara. Prizor od koga morate da zastanete za jednu čarobnu sekundu. Ni sekundu više jer sledi upoznavanje sa ostalim učesnicima kampa. Dok sedimo na poljani ćaskajući sa novim prijateljima stiže nam poklon od kluba – nove majice. Tužno gledam dok ih drugi isprobavaju kada otkrijem da su se potrudili da nađu i moju veličinu. To što mogu da se slikam u istoj majici kao i ostali donekle olakšava trening koji sledi. Lagani futing, rekli su. Dok sa drugaricom trkačicom razmatram šta futing uopšte znači krećemo ka trim stazi. Najlepša koja postoji, rekli su. Predivno drveće, paprat, trava, pečurkice svuda okolo. I ja verujem da je tako ali ne vidim ništa već se samo trudim da ostanem na nogama dok grabim kroz 1800 m mekane zemljane staze koja ide gore, dole, gore, dole, dooolee, gooree. Mora da izgledam izbezumljeno jer me trener spašava još jednog kruga. Pokušavam da nađem prečicu do hotela ali završim još niže na padini pa na pređenu distancu dodajem još jedan uspon. Posle večere sledi predavanje o Nacionalnom parku Tara. Zbog umora ukapiram jedino da trčeći kroz šumu možemo sresti medvede i zmije. Kasnije, puzim uz stepenice.
Ponedeljak, dan drugi Budim se prekasno za vežbu disanja. Ići ću sutra. Doručak je bio super. A onda je trener doneo zdrav doručak – mlevenu mešavinu orašastih plodova, semenki i cimeta koja se pretvara u ukusnu kašu kada se prelije sa malo vode ili mleka. Svi smo probali. Dok ližem kašiku objašnjavam kako nešto slično i ja jedem kod kuće za doručak, prosto ne znam šta mi bi da onako malopre napunim tanjir. Još neki za stolom dele moje iskustvo. Slušamo predavanje o ishrani, treninzima i odmoru koje je tako inspirativno da sebe već vidim kao zelenu šumsku vilu koja se hrani poljskim cvećem, kada dvojica novih drugara spomenu čiken nagetse i pihtije… slika šumske vile se rasprsne kao kap rose kada je otreseš sa lista. Na trim stazi obilazim dva kruga. Na uzbrdicama se gušim, pa po ravnom bude toliko lako da spontano počinjem da trčim. Sto, dvesta, trista metara. Pratim oznake po drveću. Još sto, dvesta, trista metara. U drugom krugu trčim četristo metara pa još dvesta. To je više nego ikada pre. Realno, trener nije siguran da li da mi veruje na reč ali meni nije ni bitno, ushićena sam svojim uspehom. Posle podne teretana. Učimo da koristimo sprave. Ja se zaglavljujem na prvoj. Kada stignem do sledeće zažalim što nisam ostala zaglavljena do kraja treninga. Ipak, nadam se lepo oblikovanim bicepsima i tricepsima. To mi je bitno zbog budućih maratona, da lepo ispadnem na slikama. U međuvremenu, pridružuju nam se dva prava maratonca. Jedan naš, jedan Britanac. Imaju iste noge kao i mi, ne razumem kako mogu toliko da trče. Posle večere gledamo dokumentarac o nastanku njujorškog maratona. Moja drugarica trkačica i ja dremamo u sali. Sanjam kako trčim. Kasnije, puzim uz stepenice.
Utorak, dan treći Dišem sama u sobi, to je skoro kao da sa grupom dišem u šumi. Za doručak uzimam činiju zdrave kaše. Odlična je! Posle uzimam uštipke i sir. I pohovane tikvice sa salatom. Baš tada stiže zdrava veganska pica, i to je dobro. Moja drugarica trkačica uzima samo kašu. Neko vreme je muči savest što je još uvek gladna pa navali na kačamak i voće. I pecivo od heljde. Sve u svemu, dobro izdržavamo novi režim ishrane. Posle predavanja o tehnikama trčanja izlazimo na teren gde nas snimaju. Drug trkač konstatuje da će snimci biti upotrebljeni u svrhu javnog poniženja nakon treninga – analiziraće se kako svako od nas trči. Trenutno mi to i nije važno jer sam već crkla od protrčavanja po terenu, a trening nije ni počeo. Britanac maratonac odlazi da se zagreje na trim stazi. Optrči stazu četiri puta pa tek onda krene za grupom, prestigne je i stigne nazad prvi. Crvena u licu, bez vazduha i volje za životom, pitam ga koliko je trčao. Oko 12km, kaže mirno. Pih, pa to nije ni 20km, pakosno odgovaram. Ponosno, hramajući, odlazim i ostavljam ga zbunjenog. Kasnije u bazenu uspevam da se opustim pa čak i da učestvujem u našoj maloj olimpijadi gde bih sigurno pobedila da drugi nisu bili brži od mene. Uveče nekoliko nas osniva zabavno-plesnu grupu ždralova. Prvi nastup izvodimo pred drugarima trkačima koji su udubljeni u društvene igre. Ne dobijamo očekivanu pažnju ali ipak smo primećeni – gosti hotela koji su se zatekli u blizini oprezno se povlače u drugi deo foajea uz komentare da goste na lečenju ipak ne treba puštati da sami lutaju okolo. Niko ne razume umetnike. Kasnije, puzim uz stepenice.
Sreda, dan četvrti Dišem duboko gledajući kroz prozor. Zamišljam da tako izgleda pogled iz švajcarskih sanatorijuma. Posle doručka uzimam i zdravu kašu, kao desert. Drug trkač opravdava moj izbor, ponuda hotela za svaki obrok je preveliko iskušenje. Obećavam da nikome neću reći da je sinoć smazao parče torte. Odgovara mi da oladim sa ceđenom malinom. Potpuna neznalica, ceđena malina oporavlja mišiće. Mada neki u tu svrhu poruče rakiju u baru, vredi probati. Naš trener, večito nasmejan i smiren, od naše priče pravi bolne trzaje telom. Odlazimo na prvi LSD trening. Drugarica trkačica i ja i dalje bistrimo terminologiju ali izgleda da ćemo na stazi provesti ravno 70 minuta. Kad istekne polovina vremena, okrećemo se i vraćamo istim putem. Staza je prelepa. Magla se uglavnom podigla, međutim, još je ima između drveća, provlači se kroz bujnu travu pa šuma izgleda tajnovito i tamno. Prelepe slike gde god da pogledaš. Netaknuta priroda, sve dok ne naletiš na drvo sa posterom izvesnog Perice koji nasupa na Štraparijadi. Istežući se pitam Britanca maratonca koliko je trčao. Oko 16 km, kaže. To nije dvadeset, kažem i on potvrđuje, već malo pokunjen. Žao mi ga je pa odlučujem da saznam gde Perica tačno nastupa da ga izvedem da se opusti malo, neko mu očigledno stvara presiju. Posle podne se ponovo zaglavljujem na spravama u teretani ali nalazim zanimljivu sagovornicu, gošću hotela, koja boluje od anoreksije i pokušava da se ugoji vozeći bicikl po četiri sata dnevno. Preporučujem joj zdravu kašu za doručak pa malo treniramo zajedno, ona vozi bicikl, a ja mašem u vazduhu nogom koja mi nije zaglavljena. Osećam kako su mi mišići sve snažniji, sad već uz samo nekoliko trzaja uspevam da se oslobodim sprave. Učimo kako da se pravilno istegnemo. Đoković se, kažu, isteže po šest puta dnevno da opusti mišiće. Ja sam gola voda i od ovog jednog istezanja. Odbijam da puzim uz stepenice. Čula sam da postoji prolaz iz krila sa liftom u krilo bez lifta. Penjem se liftom na drugi sprat i krećem levo ka našem krilu. Tu negde moraju postojati stepenice kojima ću se samo spustiti do sobe. Cela grupa će me slaviti zbog ovog otkrića. Spremačice me radoznalo posmatraju dok pokušavam da otvorim vrata svih soba u hodniku. Jedna od tih vrata vode dole, ja to znam. Tu negde moraju biti stepenice, sigurno. Odjednom sam u delu hodnika koji ne vodi više nikuda. Teško da mogu da zaključim odakle sam došla. Posle petnaestak minuta lutanja nalazim lift i spuštam se u prizemlje. Kasnije, puzim uz stepenice.
Četvrtak, dan peti Gledam kroz prozor tmurno jutro i rado bih se vratila u krevet, ne diše mi se. Na doručku ignorišem zdravu kašu. Hvata me nervoza jer je za danas predviđen alpinistički uspon za mene odnosno lagana planinarska šetnja za ostale. Britanac maratonac nas napušta, znala sam da će se izvući. U grupi najsporijih nisam sama, društvo mi pravi povređena drugarica trkačica sa štapovima za hodanje. Trudim se da pratim grupu dok ona poskakuje pored mene skoro samo na jednoj nozi. Uvek je neko sa nama jer ostali zastaju da fotografišu okolinu. Toliko je lepo da svi završavaju sa umetničkim fotografijama dok se sa mene slivaju potoci znoja. Jer, naprasno je sinulo sunce. Nije da mi nisu bar pet puta ponovili da se uvek mažem kremom za zaštitu od sunca i da nosim naočare, gunđam u sebi dok osećam kako mi koža gori. Dogovor je da nas dve ostanemo kod manastira dok se ostali spuste strmom stazom do vidikovca pa se svi zajedno vraćamo nazad. Samo što ta staza ne izgleda baš tako strma i nas dve odlučujemo samo da vidimo kuda vodi. Ide kroz šumu nizbrdo i baš je prijatno u hladovini. Spuštamo se polako jer je prilično klizavo i kako vreme odmiče već se pitamo da li bi bilo bolje da se vratimo i lepo sačekamo grupu pored manastirske česme. Ili još samo par koraka nadole, kad smo već tu. Sad smo već prilično odmakle i tako same u šumi počinjemo da dozivamo trenera. Očevici kažu da ga umalo infarkt nije strefio kada nas je čuo. Mene infarkt samo što nije strefio u povratku, uzbrdo. Bacam se u krevet i spavam sve do večere. Malo oporavljena ali još uvek pospana, žvaćem brokoli i slušam kako je brža grupa stigla i do Kurtinog restorana na lepinje sa kajmakom i pivo. U hotelskom bioskopu gledamo dokumetarac o pripremama za maraton. Zaključujem da je najvažnije naspavati se. Kasnije, puzim uz stepenice.
Petak, dan šesti Većina grupe odlazi na splavarenje. Ja se plašim da ne prevrnem čamac pa ostajem u hotelu. Rešena sam da se opustim posle jučerašnjeg napora. Oblačim kupaći kostim i silazim na bazen. Tromim korakom prilazim devojci na ulazu, zurim u nju dok mi se osmehuje, okrećem se na peti i bez reči vraćam u sobu. Padam u komu. Pokušavam da se održim u budnom stanju tokom ručka i proklinjem TV ekipu koja se najavila i želi da snimi prilog o nama. Teturam iza drugova trkača ka trim stazi dok postavljaju kameru. Za potrebe snimanja, trčimo na jednu pa na drugu stranu nekoliko puta. Odjednom sam osvežena, ne spava mi se više. Čudo je to trčanje. Posle predavanja o reikiju uživam u komediji koju čekam cele nedelje. Drugovi trkači me bodre da ne odustanem od trke u Ljubljani. Gledam snimke od ranijih godina i saznajem dragocenu informaciju da na cilju imaju dobru čorbu koju dele učesnicima. Kasnije, puzim uz stepenice.
Subota, dan sedmi Pre treninga sedimo zajedno i otkrivamo ko je kome bio tajni prijatelj. Pišemo poruke jedni drugima i ubacujemo ih u koverte. Moj tajni prijatelj je bio najbolji, bodrio me je svakoga dana. Krećemo na onu lepu stazu, na još jedan LSD. Ovaj put 90 minuta. Trener me teši da neću biti sama, hodaće i jedna polumaratonka, povređena trkačica i bivša rukometašica. U prva dva koraka bile su tri koraka ispred mene. Da usput nisu ćaskale, jele, pile, brale kupine i umivale se na izvoru, zaostala bih daleko iza njih. Ovako sam hodala najbrže što mogu bez stajanja i misli u glavi osim endendinu-savarakatinu, u nadi da će naići neki medved da prekrati moje muke. Posle sedam kilometara, na cilju, zaključili su da je baš super da me tako raščupanu snime, da kažem šta sam dobila od ovog kampa. Prijatelje, to mi prvo pada napamet. Na njih mislim i dok poslednji put puzim uz stepenice, i dok kofer vučem do kola. Na njih mislim i dok čitam poruke koje su mi uputili.
Nedelja Ne doručkuje mi se ništa osim zdrave kaše. Po kući tražim bademe i cimet. Stigao me je umor, poluraspakovan kofer još stoji nasred sobe. Psu pričam o hotelskoj keruši koja me je pratila po stazi. Ne radi mi se ništa i sve mi je bezveze. Drugarica trkačica mi šalje poruku da jedva čeka trening u utorak. Pogled mi pada na još blatnjave patike. Obuvam ih žurno. Samo ću na kratko napolje, možda dva-tri kilometra. Dok silazim niz stepenice pravim mentalnu belešku: dogodine se smeštamo u krilu sa liftom.

Leave a Reply

Message
Your Name *
Your Email *
Website